Rečni ekosistem

Ekologija reke se odnosi na odnose koje živi organizmi imaju jedni sa drugima i sa svojom okolinom – ekosistemom. Ekosistem je zbir interakcija između biljaka, životinja i mikroorganizama i između njih i neživih fizičkih i hemijskih komponenti u određenom prirodnom okruženju.

Rečni ekosistemi karakteristike

Rečni ekosistemi imaju:

tekuću vodu koja je uglavnom jednosmerna,
stanje kontinuirane fizičke promene,
mnogo različitih (i promenljivih) mikrostaništa,
varijabilnost u brzinama protoka vode i
biljke i životinje koje su se prilagodile da žive u uslovima vodotoka.

Rečni tok

Rečni tok ili protok reke je glavni faktor koji čini rečnu ekologiju drugačijom od drugih vodenih ekosistema. Jačina toka vode varira od bujičnih brzaka do sporih rukavaca. Brzina vode takođe varira i podložna je haotičnoj turbulenciji. Na protok može uticati iznenadni unos vode iz topljenja snega, kiše i podzemnih voda. Protok vode može da promeni oblik rečnih korita kroz eroziju i sedimentaciju, stvarajući različita staništa koja se menjaju.

Dno reke

Podloga je površina na kojoj žive rečni organizmi. Može biti neorganska, koja se sastoji od geološkog materijala iz slivnog područja kao što su gromade, šljunak, kamenje, pesak ili mulj, ili može biti organski, uključujući fine čestice, lišće, drvo, mahovinu i biljke. Podloga uglavnom nije trajna i podložna je velikim promenama tokom poplava.

Svetlost u reci

Svetlost obezbeđuje energiju za fotosintezu, koja proizvodi primarni izvor hrane za reku. Takođe pruža utočište vrstama plena u senkama koje baca. Količina svetlosti koja je prisutna duž vodenog puta je promenljiva, na primer, u zavisnosti od toga da li je reč o potoku u šumi zasenjenog drvećem koji nadvisuje ili o širokoj izloženoj reci gde sunce ima otvoren pristup celokupnoj površini reke. Duboke reke imaju tendenciju da budu turbulentnije, a čestice u vodi sve više slabe prodiranje svetlosti kako se dubina povećava.

Temperatura vode u reci

Temperatura vode u rekama varira u zavisnosti od životne sredine. Voda se može zagrejati ili ohladiti preko radijacije na površini i provodljivosti do ili iz vazduha i okolnog supstrata. Temperaturne razlike mogu biti značajne između površine i dna dubokih reka koje sporo teče. Klima, hladovina i količina svetlosti i nadmorska visina utiču na temperaturu vode. Vrste koje žive u ovim sredinama nazivaju se poikilotermi – njihova unutrašnja temperatura varira u skladu sa uslovima životne sredine.

Hemijski sastav rečne vode

Hemijski sastav rečne vode varira od jednog rečnog ekosistema do drugog. Često je određen inputima iz okolnog okruženja ili slivnog područja, ali na njega takođe mogu uticati kiša i dodatak zagađenja iz ljudskih izvora.

Kiseonik je najvažniji hemijski sastojak rečnih sistema – većini organizama je potreban za preživljavanje. U vodu ulazi uglavnom na površini, ali njegova rastvorljivost opada kako se temperatura vode povećava. Brze, uzburkane vode izlažu vazduhu širu površinu vode i imaju tendenciju da imaju niže temperature – postižući veći unos kiseonika od sporih rukavaca. Kiseonik je ograničen ako je cirkulacija vode loša, aktivnost životinja visoka ili ako postoji velika količina organskog raspadanja u plovnom putu.

Bakterije u vodi

Bakterije su prisutne u velikom broju u rečnim vodama. One igraju značajnu ulogu u reciklaži hrane. Bakterije razlažu organski materijal u neorganska jedinjenja koja mogu da koriste biljke i drugi mikrobi.

Biljke u reci

Biljke obavljaju fotosintezu – pretvaraju svetlosnu energiju sunca u hemijsku energiju koja se može koristiti za podsticanje aktivnosti organizama. Alge su najznačajniji izvor primarne hrane u većini reka ili potoka. Većina slobodno pluta i stoga nije u stanju da održi veliku populaciju u vodi koja brzo teče. Nagomilavaju se u velikom broju u sporim rekama ili rukavcima. Neke vrste algi se vezuju za predmete kako bi izbegle da ih ispere.

Biljke su najuspešnije u sporijim strujama. Neke biljke kao što su mahovine vežu se za čvrste predmete. Neke biljke slobodno plutaju, kao što je lokvanj ili vodeni zumbul. Drugi su ukorenjeni u oblastima smanjene struje gde se nalazi sediment. Vodeni tokovi obezbeđuju kiseonik i hranljive materije za biljke. Biljke štite životinje od struje i predatora i obezbeđuju izvor hrane.

Životinje u reci

Životinje u reci uključuju rakove, puževe, školjke i dagnje koje se nalaze u rekama. Mogu se naći u skoro svakom dostupnom staništu – na površini vode, na i ispod kamenja, u ili ispod podloge ili u toku. Neki izbegavaju velike struje živeći u oblasti supstrata, dok su se drugi prilagodili živeći na zaštićenoj nizvodnoj strani stena. Beskičmenjaci se oslanjaju na struju koja im donosi hranu i kiseonik. Oni su i potrošači i plen u rečnim sistemima.

Ribe u reci

Sposobnost riba da žive u rečnom sistemu zavisi od njihove brzine i trajanja te brzine – potrebna je ogromna energija da plivaju protiv struje. Ova sposobnost varira i povezana je sa područjem staništa koje riba može da zauzme u reci. Većina riba ima tendenciju da ostane blizu dna, obala ili iza prepreka, plivajući u struji samo da bi se nahranila ili promenila lokaciju. Neke vrste nikada ne ulaze u struju. Većina rečnih sistema je obično povezana sa drugim vodenim sistemima (izvori, močvare, vodeni putevi, potoci, okeani), a mnoge ribe imaju životni ciklus koji zahteva faze u drugim sistemima. Jegulje se, na primer, kreću između slatke i slane vode.

Ptice u rečnom ekosistemu

Veliki broj ptica naseljava i rečne ekosisteme, ali one nisu vezane za vodu kao ribe i provode veći deo svog vremena u kopnenim staništima. Ribe i vodeni beskičmenjaci su važan izvor hrane za vodene ptice.

Rečni ekosistem i njegovo očuvanje

Razumevanje kako se osetljivi rečni ekosistemi mogu promeniti je ključno za upravljanje njima u budućnosti. Danas nadležni za očuvanje i brigu o rekama prate svojstva kao što su raznovrsnost vrsta i brojnost populacije i upoređuju ih sa istorijskim prosecima. Ako uoče zabrinjavajuće padove, mogu intervenisati tako što će, na primer, promeniti količinu vode koja se ispušta iz brana. Ali dok se pojedini negativni trendovi otkriju, može biti prilično kasno.

Upravljanje rečnim ekosistemima

Upravljanje rečnim ekosistemima mora biti posao ljudi. Alokacija oskudnih vodnih resursa je sporna. Kreatori politike, inženjeri vodnih resursa, ekolozi ali i svi ljudi, moraju da rade zajedno kako bi odlučili koliko vode treba preusmeriti ljudima, poljoprivredi i industriji, i koliko je potrebno za zaštitu ekosistema tokom suše. Merenje i praćenje razmnožavanja ili preživljavanja rečnih vrsta, na primer, traje godinama i stoga zahteva dugoročno finansiranje i posvećenost. Takve kampanje su obično rezervisane za ugrožene ili komercijalno vredne vrste.

Reke su danas jedan od najosetljivijih ekosistema u Evropi. Veliki je broj ugrožavajućih faktora koji utiču na reke, kao što je eksploatacija rečnog nanosa (šljunak), gradnja i širenje infrastrukture u zoni obala, ali i sve veći turistički pritisak na reke, posebno u vreme reproduktivnog ciklusa životinjskih grupa koje su vezane tokom celog ili većeg dela životnog ciklusa za reke i druge vodene ekosisteme.

Zavod za zaštitu pirode Srbije vodno prirodno nasleđe u Srbiji štiti u okviru sistema zaštićenih područja više od 72 godine.